The owner of this channel has been inactive for the last 1 month. If they remain inactive for the next 9 days, they may lose their account and admin rights in this channel. The channel will remain accessible for all users.

Милан Ракић‎ – СИМОНИДА Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи. Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа. И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, С

БОЖУРИ ИЗ КРВИ Боли као да је јуче било, памтимо да не буде сутра; Ране на души крваве јако, Јер знамо да Пантелија и Иван може бити свако; Мисле неки бој Косовски давно беше, но кнежеве речи вјечно трају: Мисле неки злочинац је далеко. но ће те злочинац колко сутра стићи; Зато Србине памти, памти. па кад дође време на мржњу љубављу врати: Мисле неки Метохија је далеко, ал' ће Метохија кол'ко сутра код теб" стићи; Зато, Србине памти, памти Па кад дође време на метак ти цвет узврати: Да из крви божури никну Да љубављу Христовом мржњу угасимо: Па да се у рају Пантелија и Иван с христом